1. урођене и оне се могу односити на неправилности грађе било ког дела срца ,
2. под стеченим срчаним манама обично се подразумевају стечене неправилности у грађи и функционисању срчаних залисака , као последице ендокардитиса било које етиологије .
Под стеченим манама срца ( Vitium cordis ) подеразумаве се трајна неправилност грађе срца која нарушава његову функцију .
Неправилности у грађи након залисака после ендокардитиса могу се кретати у два правца :
1. залисци могу да међусобно срасту тако да се не могу довољно отворити
2. скврче се тако да се не могу потпуно затворити .
1. Ако дође до оштећења површине залисака у току ендокардитиса , када почне стварање везивног ткива , ивице залисака које су оштећене међусобно се слепе и срасту везивним ткивом .
Због тога залисци не могу потпуно да се отворе када је то потебно , те је ушће срца практично сужено за пролазак крви .
Оваква мана са сужавањем ушћа назива се СТЕНОЗА УШЋА( stenosis ostii ).
Она изазива тешке последице , јер крв тешко пролази кроз овакво ушће , па део срца испред суженог ушћа мора много јаче да ради да би потиснуо крв кроз сужено ушће .
2. Ако се залисци у току ставрања везивног ткива у њима и ожиљавања тога ткива скврче и скарте , они неће моћи да се потпуно затворе када је то потребно , те ће се кроз такво ушће увек враћати назад извесна количина крви .
Ова врста мане назива се ИНСУФИЦИЈЕНЦИЈА ЗАЛИСТАКА ( insuficietia valvularum ).
Ова мана има тешке последице , јер део срца испред инсуфицијенције мора појачано да ради како би се избацила сва крв која нормално протиче , а и крв која се враћа .
Ређе се мане срчаних залисака јављају изоловане док је много чешће да се јављају као комбинација стазе и и нсуфицијенције на истом ушћу .
Зато залисци нормално служе за усмеравање кретања крви само у једном правцу .
Ако се на било ком залиску развије мана , то ће битно пореметити циркулацију крви .
Мане се најчешће јављају на митралним залисцима и на залисцима аорте тј. на левом срцу , док су мане десног срца на a. pulmonalis и на трикуспидалним залисцима много ређе .
1. Код стенозе митралног ушћа у леву комору , па према томе и у аорту , не долази довољна количина крви , док се у плућима задржава велика количина крви која не може да се улије у лево срце и зато изазива јаке нападе гушења .
2. Код инсуфицијенције митралног ушћа у аорту се , такође
не убацује довољна количина крви , јер се увек део крви за
време систоле враћа у леву преткомору .
То има за последицу застој крви испред левог срца ,
највише у плућима .
3. Стеноза ушћа аорте проузрокује недовољно убацивање крви у аорту и пошто лева комора никада не успе да избаци сву крв из себе кроз сужени отвор , долази до нагомилавања крви у њој па и до застоја испред левог срца .
4. Инсуфицијенција аортног ушћа има сличне последице , јер се из аорте у леву комору увек враћа извесна количина крви која се ту нагомилава и доводи до застоја .
Оно што се може закључити јесте да се у свакој срчаној мани залистака , испред места постојања мане , јавља недобвољно убацивање крви у крвоток , а иза мане долази до застоја крви
Срце се труди да ову препреку и застој крви савлада појачаним радом , па у томе неко време и успева , али касније када попусти долази до ширења застоја крви преко десног срца на цео крвоток , те се крв код таквих болесника нагомилава у великој мери у венама .
Ово нагомилавање крви у венама доводи до настанка едема .
Стечене срчане мане су трајни поремећаји , и док срце може појачано да ради оне не ремете циркулацију у већој мери . Међутим , како срце због великих замарања убрзо попушта , долази до тешког поремећаја циркулације , који доводи до смрти .
Хипертрофија и дилатација миокарда настају ако је неки део срца или цео миокард приморан да напрегнутије ради .
Миокард ће задебљати , хипертрофисати услед повећања дебљине сваког мишићног влакна и зато срце у целости изгледа увећано .
Међутим , како се код хипертрофије увећава маса мишићних влакана која изискује повећану исхрану , а коронарни судови остају онакви какви су били и пре тога , убрзо долази до недовољне исхране миокарда и његовог попуштања .
Дилатација или проширење срца подразумева проширење тј. повећање запремине шупљина срца ( Dilatatio cordis ) .
Дилатација срчане шупљине можа да настане због тога што из било ког разлога она препуњена крвљу , али ако је миокард здрав он ће у систоли снажним контракцијама
избацити сву крв и шупљина ће имати нормалну димензију .
Ова врста проширења назива се ТОНОГЕНА ДИЛАТАЦИЈА .
Међутим . код тзв. МИОГЕНЕ ДИЛАТАЦИЈЕ срчана шупљина је трајно проширена јер је срчани мишић млитав и слаб и не може са избаци крв из шупљине тако да се она не смањује ни у систоли .
УРОЂЕНЕ СРЧАНЕ МАНЕ
На срцу веома често наилазимо на урођене , конгениталне мане које настају због неправилности у интраутерином развоју срца .
Најчешће од њих су :
1. Foramen ovale apertum ( Defectus septi atriorum )
То су неправилности у развитку срца код којих постоје отвори између леве и десне преткоморе .
2. Defectus septi ventriculorum је такав поремећај код кога постаји отвор између десне и леве коморе .
Крв код фетуса прелази из а . пулмоналис у аорту преко једног крвног суда који се назива ductus arteriosus Botalli и који нормално одмах након рођења се затвори .
Уколико он и после рођења настави да перзистира и остане проходан , онда се то назива ductus Botalli persistens .
Најважнија последица код скоро свих урођених срчаних мана јесте мешање артеријске и венске крви .
Крв таквих особа никада не може бити потпуно засићена кисеоником .
Деца која пате од урођених срчаних мана умиру рано , а ако остану у животу , обично су цијанотична и неспособна за физички рад и напоре .
