Под специфичним запаљењима подразумевамо сва запаљења услед којих у ткивима долази
до специфичних промена које увек проузрокује исти узрочник .
И код ових запаљења запажамо три основне реакције алтерацију , ексудацију и пролиферацију али запажамо да доминира пролиферација , јер долази до бујања гранулационог ткива које има специфичну грађу .
Наиме ово ткиво се развија у виду ограничених чворова које називамо ГРАНУЛОМИ .
У групу етиолошких фактора који изазивају специфична запаљења спадају :
1. бацил туберкулозе ,
2. бледа спирохета узрочник сифилиса ,
3. актиномицете ( гљивице ) ,
4. бацил лепре и др.
У нашим условима најраспростарњенија је туберкулоза и донекле луес , а у другим крајевима света срећу се и друге поменуте болести које су код нас углавном искорењене .
ТУБЕРКУЛОЗА
Име је настало од речи tuberculum што значи чворић , јер се у току обољења обично развија специфично гранулационо ткиво .
У пракси се узрочник тбц-а назива Кохов бацил по лекару који га је први изоловао 1882 год.
ЕТИОЛОГИЈА
То је веома распрострањена болест у нашим крајевима и ако се данас њен обим јако смањио због мера превенције становништва .
Човек се бацилом зарази из спољашње средине , где он може дуго да опстане јер је јако отпоран
1. Путеви којима бацил доспева у организам су различити , а најчешће се то деси преко
дисајних путева , када се бацил удахне заједно са прашином и капњицама пљувачке које туберкулозни болесници непрекидно избацују током кашљања и говора . Тада се тбц најпре јави у плућима .
2. Ређе се дешава инфекција преко црева и то путем контаминираног млека код оболелих крава Некада се контаминација црева може десити и када пацијент прогута свој испљувак који у коме је заражени бацил .
3. Могућа је али више теоретски и контаминација преко коже , полних органа ,
или пак плаценту за време интраутериног равоја плода .
РАЗВОЈ ТУБЕРКУЛОЗЕ У ОРГАНИЗМУ
Сам развитак туберкулозе пролази кроз одређене стадијуме и може се кретати у различитим превцима .
На месту продора бацила он изазива стварање туберкулозних жаришта који се називају ПРИМАРНИ АФЕКТ , а ширењем у најближе регионална лимфне жлезде изазива и у њима тбц.
Овај примарни афект заједно са запаљењем регионалних лимфних жлезда сачињава примарни комплекс туберкулозе и представља примарни стадијум обољења
Код највећег броја људи сам организам успева да савлада и задржи развој обољења на овом нивоу тако што кроз примарни комплекс прораста неспецифично везивно ткиво и калцификује га .
Због тога што је пут уласка најчешћи преко плућа то се примарни комплекс најчешће запажа у плућима и хилусним лимфним жлездама .
Уколико се инфекција унесе преко црева , примарни комплекс биће у зиду црева и мезентеријалним лимфним жлездама .
Међутим може се десити да организам није довољно отпоран , па се бацил туберкулозе прошири и изазива обољење у целом организму .
Јако је важно да се туберкулоза дијагностикује на нивоу овог примарног стадијума тј. првог контакта оболелог са бацилом , јер организам још увек није стекао никакву имунолошку отпорност .
Већина људи који савладају овај примарни комплекс стичу извесну отпорност на нове инфекције .
Међутим та отпорност није дефинитивна и непроменљива јер зависи од општег сатња организма . Уколико се организам нађе у неповољним условима живота , па му ослаби имунолошки одговор , и кондиција и дође до поновне инфекције туберкулозом доћи ће неминовно до развитка туберкулозних промена .
Поновна инфекција или реинфекција се моће десити поновним уношењем из спољашње средина или оживљавањем умрлих бацила из залеченог примарног комплекса .
Ове промене се називају секундарна или постпримарна туберкулоза . Ткива су сада мање осетљива на дејство Коховог бацила , пошто имају извесну отпорност , тако да настају промене или само на месту поновног продора бацила , или се крвљу разносе у друге органе .
Зато ова постпримарана туберкулоза обично протиче у виду изоловане туберкулозе бубрега , костију , плућа , полних органа и тд.
Промене у току секундарне туберкулозе имају секундаран карактер и дуготрајне су , споро се шире , а имају изузетно пролиферативни карактер праћен стварањем специфичног и неспецифичног гранулационог ткива .
МИКРОСКОПСКЕ ПРОМЕНЕ
Промене су комбинација алтеративних , ексудативних и пролиферативних промена .
У почетку развоја запаљења алтеративни процес је слабо развијен док су јако изражене ексудација и пролиферацаија .
Ексудативне промене код туберкулозе се састоје у изливању из крвних судова серозног , серофиброзног и фиброзног ексудата који садржи пуно лимфоцита .
Овај ексудат се накупља махом у плућима , плеуралној шупљини или пак можданицама .
Пролиферативне промене у туберкулози се састоје у стварању специфичног гранулационог ткива које је по својој грађи веома карактеристично .
Наиме долази до умножавања локалних ћелија везивног ткива , ретикуларних ћелија и ендотела крвних судова .Овако настаје специфично гранулационо ткиво које расте у виду ситних сивкастих чворића величине зрна проса и који се назива туберкул .
Микроскопски посматрано множе се уочити да се у центру туберкулума налази некроза и то казеозна некроза а око ње велике џиновске ћелије са многобројним једрима поређаним обично у круг . Те ћелије се називају Лангхансове ћелије Око њих се налази већи број светлољубичастих ћелија са бледо обојеним једрима , са доста протоплазме , и назвивају се епителоидне ћелије .
Око њих налази се велики број лимфоцита и нешто мало гранулоцита и других ћелија
Сам ток обољења може бити двојак , наиме може се десити да обољење напредује негативно тј ка некрози или пак позитивно ка излечењу када долази до фиброзирања и ожиљавања туберкулозних чворића .
Ово фиброзирање може да буде инепотпуно , када у центру чворића остаје некроза , а око ње у виду чахуре исталоже се кречне соли .
МАКРОСКОПСКЕ ПРОМЕНЕ
Сливањем туберкулума настаје већа маса специфичног гранулационог ткива која може дифузно да прожима орган .
1. Некада се ти чворићи надовезују јасно један на други у ограниченом простору , градећи јасно жариште које може достићи и величину кокошијег јајета .
Ово се нозива сазива солитарни туберкул , и обично се јавља у мозгу , јетри и бубрезима .
2. Уколико у крв продре велики број Кохових бацила , а организам је неотпоран , осетљив , развија се општа милијарна туберкулоза . У том случају се у организму свуда где је туберкулозни бацил развија по један туберкулозни чворић . Ово је веома буран облик туберкулозе , са акутним знацима болести и понекад и сепсом .
3. Стварање гризлица настаје када се казеозне некротичне масе нађу на површини коже и слузокожа и прсну тј. буду одбачене , а на том месту остаје гризлица , улцерација . У цреву оне могу довести до истањења зида црева и до перфорације .
4. Кавернизација тј. стварање каверни такође је засновано на казеозној некрози . Уколико у једном компактном ткиву дође до стварања спец. гранулационог ткива и следствене некрозе и уколико се та казеозна маса избаци кроз неки природни отвор на том месту остаје шупљина обложена спец . и неспец. гранулационим ткивом која се назива КАВЕРНА .
Ово се најчешће дешава у плићима .
Каверне су јако важне зато што може доћи до обимних крварења из њих , а пошто су у њима присутни бројни Кохови бацили они се одатле константно расејавају .
5. Фиброзорање тј. ожиљавање настаје понекад већ у почетку када долази до јаког бујања неспец. гранулационог ткива које се после претвара у ожиљак .
То се може десити само уколико дође до јачања одбранбених снага организма .
6. Калцификација или закречавање настаје када у казеозној некротичној маси дође до таложења кречних соли , чиме се туберкулозно жариште претвара у тврду масу сличну камену .
Ово се обично може идети у плућима и лимфним жлездама хилуса .
7. Фистулизација , тј. стварање фистула , врши се тако што неко дубље туберкулозно жариште у коме је дошло до казеозне некрозе свој садржај излије у спољашњу средину .То се врши кроз канал пробијен кроз мека ткива и обложен неспец. гранулационим ткивом , кроз фистулу која се завршава на кожи . Ово се обично дешава на врату.
8. Туберкулозни каријес кости представља разарање коштаног ткива некрозом , када се изумрли делови кости одвоје и остану у створеној шупљини ( секвестрација ) .
Ово се дешава при великим туберкулозним жариштима костију .
КОЛАГЕНАЗЕ
То су системске болести везивног ткива код којих су патолошке промене јако сличне алтеративним запаљењима , одвијајући се у међућелијској супстанци везивног ткива у целом организму .
Основна заједничка патолошка промена у колагеназама јесте фибриноидна дегенерација која почиње нагомилавањем мукополисахараида у виду аморфне базофилне супстанце у међућелијској супстанци .
Убрзо се затим појавњује хомогена стакласта маса која личи на фибрин . Колагена влакна бубре , а затим се распадају .
Данас се сматра да је основни механизам који доводи до описаних промена АУТОАГРЕСИЈА
тј. реакција имунолошког апарата против структура сопственог везивног ткива , а пошто везивног ткива има свуда у организму то ће промене бити генерализоване .
