ПАТОЛОГИЈА МИОКАРДА

Миокард је функционаклно најважнији део срца јер се његовом контаркцијом ствара притисак неопходан за циркулацију крви . Само ако је миокард нормалне гређе и нормално храњен , моћи ће да се контрахује довољно снажно и да потискује крв у артерије .

Управо зато свака промена у срчаном мишићу доводи до поремећаја његовог рада и поремећаја циркулације крви .

Од дегенеративних обољења миокарда , осим масне инфилтрације која је доста честа у строми миокарда , у самим мишићним влакнима могу да се најчешће јаве различите дегенерације , и то :
1. масна која се јавља под утицајем токсина и исхемије и има одлике опште масне дегенерације
2. код различитих обољења као што су тифус , дифтерија и др. у мишићним влакнима се јавља хијалина дегенерација са врло тешким последицама .
3. у оквиру системских метаболичких обољења у миокарду се таложи амилоид код амилоидозе , маст код дијабетиса и гликоген код Гиркеове болести .


МИОКАРДИТИС



Запаљења миокарда или миокардитиси ( Miocarditis ) могу бити различите етиологије и зависно од тога се деле на неколико група .

Миокардитис настаје у току : - вирусних инфекција ,
- разних инфективних болести , нарочито
код дифтерије, шарлаха и тифуса , - може бити и резултат дејства бактерија на
миокард .


Токсични миокардитис настаје због штетног дејства различитих ендогених и егзогених токсина на миокард , као на пример при тровању угљен моноксидом , лековима или код уремије и Базедовљеве болести ( хипертиреоза штитне жлезде тј. њена појачана функција која се манифестује следећим симптомима : мршављење , промуклост , честе ретке столице , знојење , нервоза ) .


Анатомско – хистолошке промене код ових миокардитиса састоје се у томе што токсин изазива прво јаке алтеративне промене у паренхиму миокарда , тј. дегенерацију и некрозу мишићних влакана .

На ово се надовезују у ексудативне и пролиферативне промене у строми , долази до инфилтрације разних ћелија и до едема везивног ткива између мишићних влакана .
Сем тога , долази до бујања везивног ткива које замењује некротична мишићна влакна .

* Код појединих обољења јављају се специфичне промене у миокарду , као код луеса , туберкулозе , паразита , а најчешће код реуматизма .
Код реуматизма се у везивној строми миокарда развијају типичне промене у виду Ашофових чворића и касније пролиферације везива .
Код луеса , тј. туберкулозе , долази у строми до пролиферације специфичног гранулационог ткива .


Сваки миокардитис има тешке последице по рад миокарда .
У току миокардитиса долази до некрозе и дегенерације већег броја мишићних влакана , тако да веома слаби снага срчане контракције .
Томе доприносе и ексудативне промене у строми миокарда . Због тога се сваки миокардитис може завршити изненадном смрћу због престанка рада срца .



Кардиосклезоза представља тешку последицу дегенеративних и запаљенских болести миокарда .
Наиме , пошто је миокард пареднхиматозно ткиво , свако изумрло мишићно влакно може да се надокнади али само везивним ткивом .
Ако пропада велики број мишићних влакана , долази до све већег замењивања мишићних ткива везивним , што се назива КАРДИОСКЛЕРОЗА .
Ова појава слаби рад миокарда , јер везивно ткиво нема способност контракције и не учествује у раду миокарда , него само отежава рад преосталих мишићних влакана .